November 8, 2011

Učenje engleskog - da li može biti suviše rano ?

Nedavno sam opet naišla na englesku poslovicu "the shoemaker's son always goes barefoot" (bukvalno : obućarev sin uvek ide bos ) i to mi je u sećanje vratilo reči "u zubara šuplji zubi"...

Sećam se jesenjeg dana, pre četrnaest godina, kada je jedan visoki deka doveo svoju unuku na čas engleskog, i pre nego što  se okrenuo da pođe, malo je zastao na vratima i pitao me da li imam dece. Već kada sam klimnula glavom i rekla da imam ćerku od dve godine, oči su mu zasijale i odmah je pitao "Da li ste je naučili engleski?"


Čitaj dalje>>>

Malo sam se zbunila, taman  zauzela odbrambeni stav i ponosno odgovorila da ću ja, kao majka, da je naučim maternji jezik prvo, a ne engleski! Čovek je samo odmahnuo rukom, i rekao "E, mogao sam i da znam -  u zubara šuplji zubi...", okrenuo se i otišao.

Naravno, bilo mi je krivo. Bila sam ubeđena da je ono što sam rekla velika mudrost, ali nekako me je i njegovo razočaranje pogodilo i počela sam da razmišljam o tome, kada i kako da naučim dete engleskom jeziku... i da li učenje engleskog može biti "suviše rano" u drugoj godini ?

Sve što smo učili na fakultetu je bila teorija, a ako je i bilo konkretnih primera, to su bile priče o bilingvalnoj deci koja su praktično živela u sredini gde im se svaki roditelj spontano obraćao na svom maternjem jeziku. I dok smo učili koliko je bitno početi sa učenjem jezika rano, i delili svoja sopstvena iskustva,  niko nam nikada nije savetovao da počnemo sami da učimo svoju decu. Niti je iko podelio s nama svoje konkretno iskustvo ili dao savet.

I baš tako, kao što postanemo roditelji, nepripremljeni, nespretni i nesigurni šta nam je činiti, tako sam i ja došla kući, sela da večeram, stavila svoju ćerku u krilo i  počela da pričam s njom na engleskom. Dete me je samo gledalo belo i odbijalo da bilo šta ponovi za mnom. Do kraja večere sam shvatila da sam zaista u pravu što sa njom od starta pričam srpski i što je ne učim engleskom. Odjednom mi je postalo jasno što je tako brzo progovorila i što govori čitave rečenice s lakoćom i već sam zamišljala koje bi sve probleme izazvala da sam pokušala da je učim engleski od rođenja. I to bi bilo tako neprirodno - tešila sam se. Uglavnom, legla sam da spavam srećna i mirne savesti.  Ima vremena, naučiće engleski...

Sami znate već da u životu čujemo toliko stvari, i dok neke prođu stotinu puta pored nas kao da nisu ni rečene,  neke se uvuku u glavu i ne izlaze, makar bile spomenute tako neobavezno, u prolazu! E, tako se i meni desilo sa ovom izrekom o bosonogom obućarevom sinu, odnosno šupljim zubarevim zubima i ponovo sam počela da prevrćem knjige iz metodike. U to vreme je nekako i internet došao u Srbiju, tako da je bilo interesantno pretraživati šta lingvisti širom sveta pišu, preko Altaviste u Netskejpu... čitanju nikad kraja, a odgovora nigde!

Međutim, naš mozak je stvarno jedan mali bio-kompjuter koji sam od sebe izbacuje rešenja - i ja sam jednog dana došla  na ideju da bih mogla engleski da vežem ne za osobu, kako knjige pišu, već za situaciju.

Brčkanje u kadi, pevanje i igranje igračkama u peni se pokazalo kao najbolje moguće rešenje. Moja ćerka je već za mesec dana razumevala kad joj kažem "give me...", "sit down", "stand up", a u narednim mesecima uz pomoć igračaka je naučila i boje i životinje i počela sama da mi daje instrukcije šta da joj dodam. *

Već je počinjala sledeća školska godina kada me je drugarica pitala da eksperimentalno počnem da učim njenog sina koji je isto imao tri godine i svoju ćerku. I tako smo počeli i "zvanično" da učimo engleski, ali i dalje smo nastavili da pričamo i sve više pevamo engleski kada je vreme za kupanjac.

Sledeći pomak je bilo zajedničko gledanje Diznijevih crtanih na video kasetama i pevanje svih pesama, počev od "Some day my prince will come" iz Snežane  i sedam patuljaka, preko Bare Necessities,  Hakuna Matata iz Lion King-a...

Moram da priznam da nismo pričali engleski van našeg isplaniranog vremena, ali ovako provedene četiri godine su  joj donele toliko sigurnost i slobode da se sama, samoinicijativno potpuno prebacila na engleski, kada je dobila brata u svojoj sedmoj godini i  na taj način mudro zadržala majčinu pažnju i izbegla ljubomoru :)

O tome kako je Ivan od muke progovorio engleski, u nastavku...

* Ova zvezdica znači da vam dugujem jedno objašnjenje i ohrabrenje:
OBJAŠNJENJE: Nije neophodno da pričate engleski tečno da bi učili svoje dete jeziku! Dovoljno je da krenete sa davanjem instrukcija - ništa lakše od imperativa u engleskom: samo dodate "please" iza glagola i na dobrom ste putu :)
OHRABRENJE: U proteklih dvadesetak godina iskustva imala sam učenika koje sam upoznala kada su imali 4, 5 ili 6 godina i govorili su  engleski tečno kao i moja deca, a roditelji nikad nisu radili s njima, čak nisu ni znali jezik! Znači izlaganje jeziku, makar to samo bilo slušanje i gledanje crtanih, može da pokrene ovaj proces i da deca progovore jezik. Bitno je da ih usmeravate i ohrabrite u tome!

1 comment:

Bokvica said...

Na TED-u postoji interesantan govor na ovu temu u kome se kaze da deca do sedme godine najbolje uce jezike, a kasnije ta sposobnost opada. Posle sedamnaeste godine sve je teze uciti neki jezik. Evo ga link: http://www.ted.com/talks/patricia_kuhl_the_linguistic_genius_of_babies.html